Sindrom pada nosivosti (Adenovirosis) je infektivno oboljenje kokošaka koje se pored smanjene nosivosti karakteriše i nošenjem jaja sa mekom ljuskom i jaja bez ljuske.
Virus sindroma pada nosivosti (EDS) je tipičan adenovirus grupe III. Osim što aglutiniše eritrocite kokoši, ćurke, patke, guske, goluba i pauna, virus ne aglutiniše eritrocite velikog broja sisara. Virus poseduje Ag djelimično sličan grupi I adenovirusa.
Do sada je utvrđen samo jedan serotip virusa EDS, a analizom restriktivne endonukleaze utvrđena su tri genotipa. Jedan genotip odgovara izolatima iz kokošaka u Evropi u periodu od 11 godina. Drugom pripadaju izolati iz pataka u Velikoj Britaniji, a trećem iz kokošaka u Australiji obolelih od EDS.
Virus EDS daje visoke titre na kulturama bubrega patke, jetri embriona patke ili fibroblastima embriona i na jetri pilećeg embriona. Nešto slabije virus raste na kulturi ćelija kokošijeg bubrega, a slabo na fibroblastima pilećeg embriona. Na ćurećim ćelijama raste slabo, a na velikom broju ćelija sisara ne raste. U visokom titru raste na različitim ćelijama gusaka.
Virus vrlo dobro raste na embrioniranim SPF pačijim ili guščijim jajima, i ona su najbolji sistem za proizvodnju Ag za vakcine ili hemaglutinine, pošto se dobijaju titri 1/16000-1/32000.
U poređenju sa drugim adenovirusima, virus EDS kod kokošaka se ponaša jedinstveno. Poslije inicijalnog ulaska kroz nosnu ili gastrointestinalnu sluznicu, nakon lokalne virusne replikacije nastaje prolazna viremija. Principijelno mjesto replikacije virusa je uterus, a replikacija se u manjem stepenu odvija i u drugim dijelovima reproduktivnog trakta.
Ako je inficiran embrion, ili se pile inficira pre postizanja polne zrelosti, virus ostaje latentan do polnog sazrevanja. Na taj način osigurava se prenošenje virusa na sledeću generaciju, jer će virus biti prisutan u i na jajima do 3 nedelje. Virus se izlučuje preko kloake i nastaje u jajovodu. Za razliku od drugih adenovirusa, virus EDS ne potiče iz gastrointestinalnog trakta, pošto se u njemu minimalno replikuje.
Na infekciju su prijemčive kokoške svih uzrasta i linija, iako postoje razlike u odgovoru na infekciju. Pri eksperimentalnom inficiranju dve linije nosilja za smeđa jaja i jedna linija nosilja belih jaja, linija belih jaja pokazala je izraženiju depresiju nošenja jaja u odnosu na linije za smeđa jaja. Međutim, kod linija za smeđa jaja bilo je više snešenih jaja sa defektima ljuske.
Informacije o patogenezi virusa EDS kod plovuša su oskudne, ali prema dostupnim podacima virus se ponaša kao konvencionalni adenovirus. Plovuše su često inficirane virusom EDS.
Prepelice su prijemčive na virus i kod njih se razvijaju klasični klinički znaci. Iako se ćurke i fazani mogu eksperimentalno inficirati, nisu uočeni znaci bolesti. Biserke mogu da se inficiraju prirodno, i kod njih se razvijaju tipični znaci.
Virus sindroma pada nosivosti vezan je za tri sindroma. Klasična forma je utvrđena kad se primarno inficiralo roditeljsko jato. Pilići koji se izlegu od ovih roditelja ostali su zdravi su i nisu stvarali antitela (At) do postizanja polne zrelosti. U nekom periodu između pronošenja i pika nosivosti, došlo je do nošenja abnormalnih jaja, a ptice su stvarale At. Ova infekcija vjerovatno je inicijalno nastala nakon upotrebe vakcine dobijene na kulturi ćelija pataka u kojima je bio latentan virus EDS. Infekcija se otada iskorenjuje iz primarnog roditeljskog jata kokošaka. Međutim, virus je neposredno zatim inficirao komercijalno jato nosilja i postao endemski u nekim oblastima. Ovo je prvenstveno zbog prisustva virusa na spoljašnosti jaja, što je dovelo do kontaminacije tacni i kolica. U mnogim slučajevima, ova oprema nije adekvatno očišćena ili dezinfikovana pre vraćanja iz prostorija za pakovanje jaja za potrebe drugih farmi po slučajnom metodu. Infekcija takođe može da se prenese iz jednog jata u drugo preko ljudi koji nadziru rad i radnika koji servisiraju opremu.
Treća kategorija predstavljena je sporadičnom pojavom EDS. Sporadično se EDS javlja kad kokoške dođu u kontakt sa domaćim ili divljim vodenim pticama. Kontakt može da bude direktan ili preko kontaminirane vode za piće. Ovakvo pojavljivanje bolesti je samoograničavajuće, osim ako se infekcija proširi na druga jata, kad bolest postaje fokus endemske infekcije.
Prvi znak infekcije je gubitak boje ljuske kod pigmentisanih jaja. Ubrzo nakon toga pojavljuju se jaja tanke ljuske, meke ljuske ili jaja bez ljuske. Jaja tanke ljuske često su rapavog izgleda kao posuta peskom ili na jednom kraju granulisano rapava. Ako se isključe očigledno defektna jaja, nema uticaja na oplođenost i leženje. Opisana je i pojava malih jaja i vodenastog bjelanca.
Ako bolest nastane kao rezultat reaktivacije latentnog virusa, nosivost se smanjuje za približno 40 odsto, obično kad jato ulazi u fazu pronošenja i u periodu nosivosti između 50 odsto i pika nosivosti. Nosivost se ne vraća na tehnološki nivo sledećih 4-10 nedelja, i često kasnije u nošenju dolazi do kompenzacije, što ima za rezultat sveukupan gubitak jaja u količini 10-16 jaja po koki.
Ako se koke inficiraju u peridu nošenja lateralno, klinička slika može biti drugačija jer transmisija virusa može biti veoma spora, posebno kod ptica u kavezima. Slaba nosivost može biti pre utvrđena nego izražen pad nosivosti. Pažljivom inpekcijom uočava se da samo koke u nekoliko kaveza nose abnormalna jaja u bilo kom posmatranom vremenu. Na brzinu širenja utiče više faktora, kao što su broj inicijalno inficiranih jedinki i pozicija kaveza sa inficiranim jedinkama u odnosu na smer uređaja za sakupljanje jaja, razdeljivanje hrane i izđubravanje.
Inficirane ptice odaju izgled zdravih jedinki. Zapaža se inapetencija, pasivnost i usporenost. Zapažena je i prolazna dijareja, ali se verovatno radi o eksudatu iz jajovoda.
Ako se ptice vertikalno inficiraju, stvaranje antitela izostaje do postizanja polne zrelosti. Zato, za potvrdu da je roditeljsko jato slobodno od vertikalno prenetog virusa, testiranje ne treba raditi pre 32. nedelje starosti. U odsustvu kliničkih znakova, selekcija korektnih jedinki kao uzorka predstavlja problem. U slučaju da su ptice smještene u kavezima, problem može da se reši na taj način što se odabira kavez u kom su prisutna deformisana i promenjena jaja.
Testiranjem svih ptica u kavezu, kog nekih će se utvrditi At i moguće i virus. Uterus je organ izbora za histologiju, imunohemiju ili izolaciju virusa, ali patognomonične lezije i virusni Ag prisutni su samo kratko vreme. Kad se sakuplja krv za serologiju, trebalo bi uzimati krv iz onih kaveza u kojima se najduže nose defektna jaja. Ako se koke drže na prostirci, problem je mnogo teži. Za izolaciju virusa ili detekciju Ag ili lezija, najjednostavniji metod je defektna jaja davati kao hranu kokama koje nemaju At držanim u individualnim kavezima. Jaja koja snesu ove koke treba svakodnevno pegledati, a testiranje se radi kada koka snese abnormalno jaje. U nekim slučajevima uspješno je bilo ispitivanje kloakalnih briseva uzetih od slučajno izabranih koka.
S obzirom na to da se virus EDS prenosi vertikalno i da ptice ne stvaraju antitela pre polne zrelosti, potvrda o slobodnom statusu od vertikalno prenetog virusa nije moguća dok jato ne pronese izvestan broj nedelja. Test HI je zadovoljavajuć, ali vreme testiranja krvi različito je u zavisnosti od tipa roditelja. Za roditelje brojlera, prihvatljivo je da se krv uzima sa 30 nedelja, iako je 35 nedelja izabrano u programima eradikacije kako bi se obezbedila sigurnosna granica. Pošto postoje teške ekonomske posledice bolesti i virus se teško isključuje, mnogi proizvođači komercijalnih jaja rutinski vakcinišu jata komercijalnim inaktivisanim vakcinama koje su vrlo efikasne za kontrolu bolesti kad se pravilno primjene. Neuspeh vakcinacije u zaštiti posljedica je loše tehnike vakcinacije.
U profilaksi bolesti upotrebljavaju se, između ostalog, i inaktivisane vakcine u cilju preventive. I kod nas se upotrebljava vakcina koja se aplikuje pre prenošenja u starosti izmedju 14-18. nedelje.
Ne postoji efikasna terapija. Preporučuje se davanje udarnih doza vitamina uz povećanje procenta bjelančevina. Od esencijalnih aminokiselina potrebno je davati veće količine lizina, metionina. cistina, a u cilju zaštite jetre hrani dodavati betain, holin, vitamina B i E vitamin. Zbog poremećaja formiranja ljuske jajeta treba voditi računa o potrebama nosilja u kalcijumu.
