Bukovača raste u tzv. grozdovima i hrani se celulozom iz komposta, koji svaki odgajivač može sam da pripremi. Proizvodnja i prodaja bukovače jednostavnije su nego kod šampinjona.

Prije dvije decenije Dragoslav Pantelić iz Velikog Orašja u Srbiji odlučio je da započne proizvodnju pečuraka. Sagradio je dva namjenska objekta i opredijelio se za šampinjone. Proizvodio ih je pet – šest godina, a onda se preorijentisao na bukovače. Zašto?

Šampinjoni rastu na đubrenim terenima, poput životinjskog izmeta na primjer, i neophodan im je hemijski tretman dok bukovači uopšte nije potrebno prskanje, pa se smatra za ekološki proizvod.

– Proizvodnju šampinjona sam napustio iz najmanje četiri razloga. Kompost sa zasejanim micelijumom ne mogu sam da spravljam, već moram da kupujem. Šampinjoni moraju više puta da se tretiraju protiv bolesti i štetočina. Takođe, neophodno je i pokrivanje zemljišta, veća je konkurencija na tržištu nego bukovače – objašnjava Pantelić zašto je odustao od proizvodnje šampinjona.

Podlogu, odnosno, kompost za zasijavanje micelijuma bukovače, Dragoslav priprema od pšenične slame koja mora da bude potpuno žuta i čista. Konstruisao je i mašinu seckalicu sa kojom slamu usitni na dva do tri centimetra, a zatim je u velikim cisternama, na temperaturi od 100 stepeni, pasterizuje nekoliko sati.

– Poslije pasterizacije slama se ohladi na oko 20 stepeni. Ovo se u praksi često zanemaruje, pa se negativno odražava na uspješno nicanje. Naime, micelija jestive gljive, bez obzira na vrstu ili soj, gubi vitalnost i neće se razvijati u uslovima viših temperatura. Micelija zasijana na toplom kompostu „ubijena“ je i zato se obavezno zasijava na ohlađeni kompost – naglašava Pantelić.

Zasijanim kompostom pune se PVC vreće. On se u njima dobro i ravnomerno stiska i nakon punjenja tri četvrtine zapremine, vreće se dobro zategnu i uvežu. Zatim se sa svih strana izbuše i to u obliku krstića na rastojanju oko 20 centimetara. Time je završen postupak pripreme komposta.

Džakovi se potom unose u odjeljenje za prorastanje u kome je temperatura 25 stepeni. Prorastanje micelije traje oko tri nedelje, u toku kojih se formira beličasta pokorica u kompostu i na njegovoj površini. Tada se vreće prenose u prostoriju sa temperaturom od oko 15 stepeni. Ako nema mogućnosti za drugu prostoriju, ista se mora ohladiti do te temperature.

Pantelić ima poseban objekat za plodonošenje, kapaciteta hiljadu vreća. U njemu stalno održava temperaturu na 15 – 16 stepeni. Uz to, objekat mora da se provjetrava i vlaži polivanjem podnog betona vodom, a od velike važnosti za dobro plodonošenje je i osvjetljenost prostorije. Potrebno je da vreće smještene na gvozdenim rafovima pola dana budu u mraku, a pola na svjetlu.

– Kroz izrezane otvore na vrećama brzo će se pojaviti prvo izraslina, a zatim i gljive u grozdu. Pravo vrijeme za berbu je kad se ivice gljive potpuno isprave. Kako bukovača plodonosi u grozdu, gotovo da nije moguće da svaki klobuk dostigne ovaj stepen razvoja. Zato biramo najveći i beremo čitav grozd odvajanjem od osnove. Ukoliko na otvoru ostane nešto plodonosnog tijela, potrebno ga je čistim nožem potpuno odstraniti kako bi se na istom mjestu pojavio nov grozd – kaže Pantelić.

Prvi plodovi za berbu stižu za 28 dana. Od zasijavanja micelija pa do poslednje berbe obično prođe oko dva mjeseca i za to vreme pečurke se beru tri puta. Obično, najviše plodova ubere se u prvoj turi, a u drugoj i trećoj znatno manje.

Ovaj povrtar svu proizvedenu količinu bukovače plasira obližnjem većem trgovinskom lancu po cijeni od 200 do 250 dinara za kilogram (oko 2 evra). On naglašava da to nije posao od kog može brzo da se obogati, ali može sasvim pristojno da se živi.

Izvor: Agroklub

PROČITAJTE:

Urbana farma: Poduzetnik iz Bugojna uzgojio bukovaču u kafi

Jeste li znali da gljive čuvaju mozak, srce, jačaju kosti…