Često se na etiketama vina nalazi oznaka „ručna berba“ kao znak kvaliteta, ali za većinu vina koja su danas na tržištu, a posebno onih u nižem cenovnom rangu, mašine za berbu igraju veliku ulogu u prikupljanju roda. Može li se osetiti razlika?
Obično se ne radi o pitanju kvaliteta, i malo ko u vinskoj industriji bi mogao da razlikuje vino dobijeno mašinskom berbom od onog ručno branog samo na osnovu ukusa – osim možda na osnovu stila vina.
Na kraju krajeva, izbor između mašinske i ručne berbe češće zavisi od praktičnih i finansijskih faktora. Mašine za berbu donekle podsećaju na neka vrsta naučno-fantastičnih čudovišta koja pasu vinovu lozu, jer se protežu preko čokota i prodiru kroz redove, udarajući lozu pomoću gumenih ili fiberglas štapova kako bi otresle ili otkinule zrele bobice sa njihovih peteljki (koje obično ostaju na lozi).
Ove bobice padaju na transportere, koji ih zatim dostavljaju do prikolice za konačan transport do vinarije. U sofisticiranijim mašinama, duvaljke mogu ukloniti neželjene listove i izdanke, iako će neizbežno neki insekti i delovi loze završiti zajedno sa berbom.
Mašine su sada uobičajene u većini zemalja koje proizvode vino, a problemi sa radnom snagom (dostupnost, troškovi rada, socijalna davanja, birokratija) često su bili pokretački faktor u usponu mašina.
Čak i u Istočnoj Evropi gde je nezaposlenost visoka, a radna snaga jeftina (na primer, berač u Moldaviji može da zaradi samo 100 evra mesečno), radnici često više vole da putuju i rade sukcesivne berbe voća i povrća u Španiji ili Italiji, nego da se oslanjaju na nekoliko nedelja rada u jesen za berbu grožđa.
Danas proizvođači prepoznaju da mašinska berba ima mnoge prednosti u odnosu na staromodnu ručnu berbu. Jedna od prednosti je da mašine mogu brzo obraditi velike površine pri optimalnoj zrelosti ili možda pre nego što stigne vremenski front, čime se pomaže u sprečavanju gubitka prinosa. Procena je da mašina može da obere hektar vinograda za ne više od pet sati, dok bi ručni rad mogao potrajati od jednog do deset dana da se obere ista površina.
Mašine takođe mogu da rade 24 sata dnevno, i što je važno, mogu brati noću kada je hladnije, što je posebno korisno u toplim regionima. To pomaže u očuvanju voćnih aroma, usporava procese kao što je tamnjenje koje oštećuje sok i smanjuje troškove hlađenja u vinariji.
Ipak, postoje i nedostaci, mašine uzrokuju veću štetu čokotima i grožđu zbog fizičke traume pri otkidanju bobica sa peteljki, posebno kod osetljivih sorti grožđa kao što je „Pinot noir“. Ovo može da bude problem ako su transportne udaljenosti duge ili ako se bere tokom toplog dana, kada grožđe ostaje nezaštićeno u kaši soka i prljavštine.
Većina mašina ostavlja peteljke na čokotima, što uklanja potrebu za destemerom u vinariji, ali i ograničava mogućnosti pravljenja vina. Određeni stilovi vina zahtevaju cele grozdove.
Mnogi vinogradi jednostavno nisu pogodni, bilo zbog toga što su previše strmi ili zato što sorta vinove loze ili sistem treniranja nije odgovarajući. Mašinama su potrebni uredno postavljeni, vertikalno trenirani krošnjari na stubovima i žicama, a imajte na umu da preuređenje vinograda može koštati i do 15.000 evra po hektaru. Betonski stubovi takođe nisu idealni jer se lako lome, dok mašine ne mogu da se nose sa starim grmovima loze ili pergolama.
Mnogi proizvođači nastavljaju sa ručnom berbom, i to nije samo zbog romantičnog prikaza i pravog PR imidža, već ima i vrlo realne koristi. Ručno branje voća u sanduke ili kutije je nesumnjivo nežnije i ograničava prevremenu štetu na plodu, tako da će grožđe preživeti duge puteve u boljem stanju.
Vinarima je dostupna potpuna paleta izbora – dobro obučeni berači mogu lako odabrati zdravo voće dok idu, ostavljajući nezrele ili trule grozdove iza sebe ili s druge strane, mogu birati pojedinačne bobice po potrebi za određena slatka vina poput Tokaja, Sauternesa i Trockenbeerenauslesea.
Izvor: The Wine Society/Poljoprivrednik
