Ljubičasti pasulj (Mucuna pruriens) pripada familiji Fabaceae, a poznat je i pod nazivom somotni pasulj. Spada u jednogodišnje mahunarke poreklom iz južne Kine i istočne Indije, gde se nekada široko gajio kao zeleno povrće.

Osim visokog sadržaja proteina i skroba, ovaj pasulj sadrži (l-Dopa) 3,4-dihidroksi-l-fenilalanin, koji pokazuje lekovita svojstva. Ova mahunarka smatra se biljkom budućnoti zbog svojih antiholesterolemičnih, antiparkinsonovih, antioksidativnih, antidijabetičkih, seksualnih, antiinflamatornih, antimikrobnih i antiotrovnih aktivnosti. Takođe pokazuje antikancerogene aktivnosti, ali u tom pogledu urađeno je vrlo malo studija.

Seme sadrži širok spektar fitohemijskih sastojaka kao što su alkaloidi, glikozidi, saponini, šećeri i tanini. Studije pokazuju da L-dopa dobijena iz ovog pasulja ima prednosti u odnosu na sintetičku L-dopu kada se daje pacijentima sa Parkinsonovom bolešću, pošto sintetička L-dopa može imati nekoliko neželjenih efekata kada se koristi dugi niz godina. Takođe, postoje istraživanja koja su potvrdila da ova biljaka deluje protiv zmijskog otrova.

Smatra se održivim izvorom dijetetskih proteina zbog visoke koncentracije proteina (23–35%), pored toga i njegove svarljivosti, koja je uporediva sa onim kod drugih mahunarki kao što su kao soja, i pasulj lima.

Međutim, otrovan je kada ga progutaju preživari. Pored ornamentalnog značaja i tradicionalne upotrebe u narodnoj medicini, ljubičasti pasulj ima tri glavna načina upotrebe: koristi se kao hrana za ljude, kao stočna hrana (i seme i biljna masa), a takođe ima i ekološku ulogu. U ishrani ljudi koriste se, pored mladih mahuna i semena, i mlado lišće, a u Centralnoj Americi se seme koristi i kao zamena za kafu. Zbog bujnog rasta često se koristi kao pokrovni usev i za proizvodnju zelenišnog đubriva.

Pored toga što obogaćuje zemljište organskom materijom i azotom, ima značajnu ulogu u zaštiti zemljišta od erozije, pogotovo u regionu porekla tokom monsunskih kiša. Veoma je otporan na bolesti i insekte i odlična je biljka prijatelj u organskoj proizvodnji, ne samo kao izvor azota, nego i kao repelent za različite insekte. Može da se gaji kao međuusev sa kukuruzom, prosom ili sirkom. Pored dobro razvijenog stabla, ima izuzetno razvijen koren, koji je bogat azotofiksatorima i vezuje značajne količine atmosferskog azota, a uz to svojom masom hrani zemljište i obogaćuje ga organskom materijom.

Stablo je obraslo listovima elipsoidnog oblika, a kompletna mlada biljka prekrivena je dlakama. Formira bele, tamnoljubičaste ili svetloljubičaste cvetove, koji su sakupljeni u cvasti. Posle oplodnje, mahune su prekrivene narandžastim dlakama koje, u kontaktu sa kožom, izazivaju iritaciju i svrab, jer sadrže protein mukanain. Odatle i jedan od naziva za ovaj pasulj „kravlji svrabež”. Mahune su duge od 10 do 12 cm i ispunjene su sa 2‒6 sjajnih semenki crne ili braon boje.

Pročitajte: Sok od pasulja – Jako je zdrav, a ukus će vas tek oduševiti – usudite se

Ljubičasti pasulj je biljka tropske klime. Zahteva dosta vlage i dug bezmrazni period. Ne podnosi niske temperature. Temperature od 5°C, u trajanju od 24 do 36 sati, mogu biti fatalne. Uspeva na različitim tipovima zemljišta.

Ljubičasti pasulj u plodoredu dolazi posle lukova i korenastog povrća, a pre biljaka koje za svoj rast zahtevaju velike količine hraniva kao što je paprika, paradajz. Ova biljka ima odlično nematocidno dejstvo.

Setva ovog pasulja može da započne kada prođe opasnost od kasnih prolećnih mrazeva. Seje se na dubinu od oko 5 cm, u redove, na međuredni razmak od 1 m i razmaku redu od 20 do 80 cm, u zavisnosti od toga da li ste se radi o puzaćem tipu ili sorte sa ograničenim porastom. Ukoliko se gaje visoke forme, neophodno im je obezbediti potporu. Ukoliko se seje u zajednici sa kukuruzom, ljubičasti pasulj seje se mesec dana posle kukuruza, kako bi se smanjila konkurentnost između kukuruza i pasulja.

Zahvaljujući svojoj sposobnosti brzog rasta, ljubičasti pasulj efikasno suzbija korove, te mu nije potrebna nikakva posebna borba protiv korova. Veoma je otporan na različite bolesti i insekte, i kao takav, veoma je zahvalan za uzgajanje. Od mera nege potrebno je primenjivati redovno zalivanje, ukoliko nema prirodnih padavina. Za berbu dospeva od 100 do 280 dana posle cvetanja, a bere se kada mahune potamne.

Za agrotv.net: Mr Anka Kačarević, PSSS Beograd

Češnjak predstavlja jednu od najstarijih i najaromatičnijih gajenih vrsta. Tako je zanimljiv i podatak da su u starom Egiptu robovi graditelji Keopsove piramide konzumirali češnjak radi zaštite od rana i infekcija tijekom 20 godina njezine gradnje.

S druge strane, Grci su ga mrzili i prezirali zbog neugodnog mirisa, ali je znano da su ga na starogrčkim olimpijadama atletičari ipak koristili kao prirodni doping. Zbog svega toga, češnjak se već 5000 godina smatra savršenim lijekom te je znanstveno dokazano da pomaže u borbi protiv uzročnika bolesti, normalizira crijevnu floru, čini krvne žile elastičnim, potpomaže prokrvljenost, snižava kolesterol, te štiti od prehlade a što je dovoljan razlog da ga što više koristimo u prehrani, osobito u nadolazećim hladnijim danima.

Sadnja ozimog češnjaka

Ozimi češnjak zahtijeva mnogo svjetla, pa su za njegov uzgoj pogodna sunčanija plodna i duboka tla koja dobro drže vlagu. Uzgaja se u plodoredu i to nakon krumpira, kupusnjača, krastavaca, salate, tikvica, mrkve i peršina.

Na istu površinu može doći tek nakon 3-4 godine. Inače, jesenska sadnja se obavlja na dubinu od 4 cm, a kod uzgoja na gredicama razmak između redova iznosi 15-20 cm, dok je pak razmak u redu 10 cm. Međutim, kod sadnje je važno pravilno posaditi češanj, i to vrhom prema gore. U protivnom, «naglavačke» posađen češanj teže ili uopće nikako ne niče. U praksi, po četvornom metru sadimo oko 50 češnjeva ili u prosjeku šest lukovica.

To znači da nam za površinu od 100 četvornih metara treba oko 15 kg sadnog materijala. Češnjak se vadi kada lišće požuti i kada polegne 50% biljaka, te nije preporučljivo čekati da se zelena masa potpuno i osuši.