ŠTAJERSKA KOKOŠKA – Ukoliko bi vas neko upitao da opišete običnu domaću kokoš većina bi rekla da je kokica braon boje, dok pijetao ima crvenkastu boju perja na leđima i tamniji trup.
U pitanju je vjerovatno kombinacija domaće kokoši sa štajerskom rasom, poznatom i pod imenom carska kokoš zato što je bila redovna na meniju vladara na bečkom dvoru. Kako joj samo ime kaže vodi porijeklo iz Štajerske, tačnije sa prostora Donje Štajerske između reke Mure iz Save.
Početkom 20. vijeka donijeta je u okolinu Sombora, ukrštala se sa domaćim kokoškama. Zahvaljujući lakom uzgoju i izuzetno kvalitetnom mesu štajerska kokoš se vremenom odomaćila u Srbiji.
Pročitajte: Slobodan uzgoj koka nosilja
Porijeklo i izgled
Prvi pisani tragovi o štajerskom pijetlu zabiježeni su u austrijskim spisima iz 1352. tačnije u receptima tog doba u kojima se opisuje pripremanje jela od mesa ove izuzetno ukusne živine.
Vjeruje se da je nekada davno kao divlja ptica živila na području od Dunava do Jadranskog mora i Panonske nizije. Ime štajerska kokoš dobila je ne samo po mjestu gdje je nekada živila, već i zato što se ova rasa živine najviše gajila baš na ovom području.
U zavisnosti od boje i veličine danas postoji više vrsta štajerske kokoši svaka ima nešto specifično, a svima im je zajedničko meko i ukusno meso.
Najčešće su crvenkasto-braon, jarebičaste boje i graoraste, ima i svetlijih rasa u boji pšenice ili bijele.
Spada u srednje krupnu kokoš koja dostiže težinu od 2,2 do 2,5 kilograma. Brzo se razvija i već za devet mjeseci od pileta dostiže težinu od 1,9 kilograma pa se može klati ukoliko se gaji zbog proizvodnje mesa.
Ima jednostavan, uspravan, greben srednje veličine, bele i okrugle naušnice, četiri prsta, crvene boje između prstiju. Smeđa boja tijela je raspršila crnu i pero ima svijetle pruge u sredini, čuperak izduženog perja iza grebena.
Pročitajte: Kako se razmnožava perad?
Petao štajerske rase je pravi ljepotan među živinom. Dostiže težinu do 3 kilograma. Imaj jak, mišićav trup sa širokim grudnim košem, srednje visok. Glava skladno oblikovana sa izraženom krestom i čuperkom izduženog perja iza uspravnog grebena, ušne školjke su male i bijele, radoznale žućkasto-smeđe oči, vrat i leđa su pokrivena crvenim perjem izuzetne ljepote, dok je donji dio trupa pokriven tamno-braon ili crnim perjem. Ivica crnih krila je smeđa.
Rep je žbunast srpastog oblika, krila duga i jaka. Pijetao štajerske rase ima živ temperament, hrabar je i ne libi se da očas posla započne borbu sa drugima ukoliko procijeni da neko ugrožava njegovu teritoriju i kokice.
Jedna od najvećih vrijednosti štajerske rase kokošaka je njen genetski potencijal koji pruža dobru osnovu za ukrštanje i razvoj domaćih rasa kokošaka vrlo zahvalnih za uzgoj.
Uslovi za uzgoj
Štajerska rasa kokošaka nije izbirljiva kada je hrana u pitanju, vrlo je snalažljiva pa lako i sama pronalazi sjemenke i crviće u dvorištu. Vrlo je otporna na bolesti i prilagodila se našoj klimi, pa bez problema tokom hladnih dana može ostati napolju kada se najčešće skupe u jato ispod strehe. Po prirodi su slobodne ptice i ne vole kaveze i kokošinjce, druželjubive su i zahvalne za uzgoj na stočarskim farmama.
Sklonište će, ukoliko im zatreba, pronaći u štalama ne plašeći se krava i druge krupne stoke. Kako voli da trči po dvorištu i pase trave vrlo je zahvalna za organski uzgoj.
Može da jede mješavinu hrane za koke nosilje ukoliko se pomiješa sa kukuruzom ili mješavinom žitarica. Rado kljuca sijeno, a posebno voli pšenicu i ječam.
Pročitajte: Rasa kokošaka “RODAJLAND” – Izgled i ekonomski značaj
Jedno vrijeme štajerske kokoške su bile gotovo zaboravljene, ali posljednjih decenija sve više ih kupuju ljubitelji ukrasne živine koje ih gaje zbog njihove l epote.
Štajerske kokoške uzgajaju se zbog jaja i mesa. Uz zavisnosti od starosti jedna kokica godišnje snese između 130 do 160 jaja težine oko 55 grama. Jaja su boje slonove kosti, krupna, lijepa i izuzetno ukusna sa tamnijom bojom žumanceta.
Jaja su bogata omega 3 masnim kiselinama posebno ukoliko je u pitanju slobodan uzgoj.
Štajerske kokoške su poznate ne samo kao izuzetne nosilje, već i brižne majke koje strpljivo leže na jajima dok ne izvedu piliće.
Meso ove kokoši odlikuje pun ukus živinskog mesa i izuzetna mekoća, pa se brzo i lako priprema. Nemaju previše masti zbog stalnog trčkaranja po dvorištu, ali su masnije što su starije pa je i supa bogatija i ukusnija. Životni vijek im je oko osam godina ukoliko prije toga ne završe u loncu.
Pročitajte: Gološijanka – Rasa kokošaka čije je porijeklo nepoznato!