Kakva može biti ekonomska logika, da država za 30 zaposlenih u fabrici sokova u Koceljevi stranom investitoru da subvenciju od 2,2 miliona evra. Pritom plate radnika u proseku ne prelaze 500 evra mjesečno. Za toliko para mogla se podići skroz nova fabrika sa najmanje 100 zaposlenih, ukazuju stručnjaci.
Inače, investitor ima ugovornu obavezu da isplaćuje zaradu najmanje 20 odsto veću od minimalca i da pet godina od završetka investicije ne smanjuje ukupan broj zaposlenih ispod 248 koliko planiraju da ih imaju nakon investicije.
Država će sredstva isplatiti u tri tranše u naredne tri godine, a 55 odsto u 2022. godini nakon što investitor dostavi dokaze o investiciji i da je zaposlio 30 radnika.
Da li je podsticaj od 2,2 miliona evra previše za zapošljavanje 30 ljudi? Profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu Milorad Filipović smatra da jeste.
– Čini mi se da je to van svih kriterijuma i standarda. Nema ekonomske logike za toliku subvenciju, jer za 2,2 miliona evra država je mogla da napravi neku fabriku i zaposli 50 do 100 radnika. U Koceljevi je bilo nekoliko propalih fabrika, pa su mogli da ulože u podizanje neke od njih. Osim toga, da li je to zaista potrebno kada imamo toliko domaćih proizvođača sokova? Inače nema ozbiljnijeg napretka i održivog razvoja bez maksimalnog angažovanja domaće pameti i domaćeg preduzetništva – ocjenjuje ovaj stručnjak.
Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, ima nešto drugačije mišljenje. On smatra da se projekat ne ocjenjuje po tome koliko je novca dato već koliko će da zaradi.
– Uredba o privlačenju investicija ima dva parametra, jedan je da država pokriva do 25 odsto investicije u devastiranim područjima i drugi je subvencija po radnom mjestu, pa onda to kombinuju. Investicija u proizvodnju sokova je bolja od subvencionisanja motanja kablova. Trebalo bi cjeniti i uticaj investicije na razvoj područja. Ako je novac samo da se zaposli tih 30 ljudi, a da se voće za sokove uvozi to je loše, ali ako je država preporučila da fabrika otkupljuje voće iz tog kraja, ako to pruži stabilnost i izvesnost voćarima da ulože u zasade i ako im daju neku garantovanu cjenu, onda to ne mora biti tako loša subvencija. Tu investitor ulazi u kooperantski odnos sa ljudima koji gaje voće, a oni zavise od grada, bolesti, loše godine. Nije to baš isto kao kad je jedini efekat to što se isplaćuje plata zaposlenima – napominje Savić.
Inače, strane direktne investicije nisu baš na dobrom glasu zato što nemaju veliki efekat na ostatak privrede, a često su obilato subvencionisane od strane države.
Filipović napominje da su strane investicije potrebne, ali samo kao inicijalna kapisla za pokretanje domaće privrede.
Izvor: Direktno.rs
