Selo Jabuka nedaleko od Pančeva nalazi se uz samu obalu Tamiša. Legenda kaže da su prvi stanovnici ovog sela na levoj obali reke pronašli jabukovo drvo od kog su sagradili prvu kuću, a selu nadenuli ime Jabuka.
Život sa lipicanerima
U ovom mestu sa nešto više od 6.000 stanovnika žive veliki ljubitelji konja. U Jabuci se nalazi i ergela „Veličković“ koja broji 83 grla lipicanera. U pitanju su prelepi, beli konji koji vode poreklo iz Lipica u Sloveniji, a rasa je nastala pre 440 godina. Nekada su bili ponos bečkog dvora, a bogatstvo se merilo po broju ovih konja. Zanimljivo je da su mladi ždrepci lipicanera potpuno crni, a kasnije kako odrastaju postaju beli.
– Kobile se ždrebe same, priroda je to tako uredila. Mada se dešavalo da ždrebetu zatreba pomoć ljudi da se lakše oslobodi posteljice i udahne vazduh. Kad je pol mladunaca u pitanju nema pravila, mada smo recimo, u periodu od 2016. do 2018. godine imali samo ženke. Verovali ili ne, od svih 57 do 58 kobila oždrebilo je samo ždrebice, kaže za Agrobiznis magazin Boris Mijalkovski iz ergele „Veličković“ i dodaje da je ove godine mnogo bolja situacija i da do sada imaju 5 muških i 2 ženke lipicanera.
Za razliku od većine ergela konji kod Veličkovića uglavnom žive slobodno u obližnjoj šumi koja se prostire na oko 200. 000 hektara.
– U štali imamo priplodne kobile i 32 odrasla konja starosti do godinu – dve. To su najbolji od najboljih koji učestvuju u trkama, ili vuku dvopreg ili četvoropreg. Oni imaju poseban tretman, kupamo ih, hranimo i posebno pazimo na njih. Svi ostali konji žive slobodno – priča Boris dok rukom pokazuje na šumu preko reke.
Naime, kad se povuče voda iz rukavca Tamiša i opadne vodostaj konji na jednom bedemu prelaze reku i odlaze u šumu. Ipak, znaju da ih u štalama uvek čeka hrana, pa redovno dolaze ujutru na doručak i uveče na večeru. Neki od njih ostanu da prespavaju u štali, neki se vrate nazad na pašnjake.
– Grla u štalama jedu detelinu, seno, kukuruz, granule, vitamine. Ovi napolju dobijaju zob, kukuruz, granule i naravno pasu. Ukoliko primetimo da im nedostaje trava bacimo im detelinu. Godišnje potrošimo oko 20.000 bala deteline i 10.000 bala slame. Naravno, vole šećer, šargarepu i jabuke koje kupujemo na pijaci nešto jeftinije, jer su lošijeg kvaliteta nego za ljudsku upotrebu. Poslastice kao što je šećer posebno vole mladunci. Ždrebe se vaspita od malena da sme da ti priđe i da zna da mu nećeš ništa – objašnjava naš sagovornik.
Na ergeli „Veličković“ uvek je živo i veselo. Svakog dana imaju po dvadeset – trideset posetilaca koji dođu da uživaju uz konje. Dolaze deca, stariji ljudi, dosta je stranaca.
– I svima su naša vrata uvek širom otvorena. Retko ko se najavi samo dođu i mi ih kao pravi domaćini uvek dočekamo raširenih ruku. Na ergeli trenutno imamo 15 zaposlenih, ali i neke nove klince koje sad obučavamo. Neki su već napredovali i idu na takmičenja, a neki su tek u fazi obuke. Sami nas nađu i dođu – otkriva Boris.
Ko proguta konjsku dlaku
Na pitanje otkud on u konjarstvu kroz osmeh kaže da je tačna ona stara poslovica: „Ko jednom proguta konjsku dlaku više nema natrag“.
– Sve je počelo 2009. godine i prvo smo držali konje kod nekih naših prijatelja u Pančevu, potom smo kupili ovaj plac i tako malo pomalo došli smo do ovog krda konja. Već 11 godina se bavim konjima, jašem ali retko jer nemam ni volje ni veštinu, ali teram zapregu. Takmičim se po celoj Srbiji i osvojili smo dosta nagrada. Uglavnom se nadmećem u delu kad se ocenjuje uparenost konja, hodovi, oprema, fijaker ili vozim kroz čunjeve. Takmičar dobije, recimo, 20 kapija i vreme od 160 sekundi da prođe sve to, da ne sruši ni jedan čunj i da bude u dozvoljenom vremenu.
Boris priznanja pominje tek onako usput, iako imaju čime da se pohvale. Ergela „Veličković“ drži vicešampionsko mesto u vožnji dvoprega kroz čunjeve, prvaci su države u vožnji četvoroprega u Kupu Srbije, a u kružnim revijama su uvek u vrhu tabele.
A, kad se ne takmiči naš sagovornik upregne konje u fijaker i vozi mladence na svadbama.
– Vožnja mladenaca u fijakeru sve je popularnija. Ukoliko je u pitanju opština Pančevo naplaćujemo od 100 do 150 evra u zavisnosti od rute. U koliko se ide dalje, recimo, u Vršac onda to košta od 500 do 1.000 evra. Konje prevozim u specijalnim kamionima koji imaju propisani boks, a životinja potreban konfor tokom transporta – završava Boris Mijalkovski iz ergele „Veličković“.
PROČITAJTE:
Otkrivamo kako se živi u švajcarskom selu
Azema Terzić: Banovićanka vrijedna svakog poštovanja
Elvis Dado Horvatinović zdravlje peradi jača češnjakom, sirćetom i pepelom – kao naši stari
Izvor: agropress
