Minorka je porijeklom sa ostrva Minorke, po kome je i dobila ime. Odatle su je prvi izvezli Englezi, koji su selekcijom, u uslovima bolje ishrane i njege, povećali njenu produktivnost.
Na unapređenju ove rase kasnije su radili i živinari iz Njemačke, Francuske i drugih zemalja. Pored bijelog i graorastog soja, postoje i dva crna soja minorke, koji se međusobno razlikuju po obliku kreste (kod jednog je kresta prosta, kod drugog
ružasta). Od svih ovih sojeva najviše se cijeni crni soj s ružastom krestom.
Ekonomska svojstva
Minorka je nešto krupnija od leghorna: kokoške su teške oko 2,5 kg, a pijetlovi oko 3 kg. Meso joj je srednjeg kvaliteta, ali bolje od mesa leghorna. Dobra je nosilja:
godišnja nosivost je oko 160—200 jaja, koja su teška i do 80 g.
Pošto se teško prilagođava u područjima s hladnijom i promenljivom klimom, mnogo manje je rasprostranjena od leghorna i talijanke. Gaji se i kao čista rasa, a mnogo je upotrebljavana i za ukrštanje radi stvaranja novih rasa. Kao izrazita rasa za proizvodnju jaja, minorka se retko raskvocava. Kokice pod povoljnim uslovima ishrane i njege pronesu u 5. ili 6. mesedu.
