Nataša Lipman je odrasla sa Ehlers-Danlosovim sindromom (EDS), hroničnim i bolnim genetskim stanjem – ali kad su joj se pojavili novi, zabrinjavajući simptomi u dvadesetim godinama, osetila se izgubljeno. Blogovi o ljudima koji su „se izlečili” uz pomoć hrane, ubedili su je da radikalno izmeni ishranu. Ali to nije pomoglo.
Ne sećam se kad me nešto nije bolelo. Bol i moja ispupčena kolena su bili nešto sa čim sam morala da se nosim čitavog života. Međutim, u srednjim dvadesetim, novi simptomi su mi potpuno uzurpirali život.
Prošla sam kroz uobičajenu patnju – medicinski testovi, posete lekarima i uzimanje lekova. Onda mi je postavljena dijagnoza, sindrom posturalne ortostatske tahikardije (Pots) – što je praktično značilo da moj autonomni nervni sistem ne radi dobro sve one nesvesne stvari koje naša tela obavljaju svakog dana.
Kad god bih ustala, osećala sam se kao da ću se onesvestiti, srce mi je jako i ubrzano lupalo i često sam se osećala kao da mi slon sedi na grudima. Osećala sam izmorenost goru nego što mi je moj bol bilo kad izazvao i razvila sam histaminsku netoleranciju – koja je, vremenom, pretvorila izbor hrane u veliki izazov – ostavivši mi samo šačicu „bezbednih namirnica” na raspolaganju.
Uglavnom sam bila vezana za krevet, nisam mogla da radim, jedva sam mogla da funkcionišem i delovalo mi je kao da nemam nade za budućnost. Osećala sam se kao da mi je život okončan.
Sve dok se jednog dana nisam okrenula doktoru koji je uvek dostupan kad ste očajni: doktoru Guglu.
Dok sam skrolovala, brzo sam naišla na blogove koje su pisale mlade žene poput mene, sa zdravstvenim stanjima sličnim mojem, takođe pogođene u jeku mladosti.
Ali ove žene nisu bile sive i neokupane i nisu živele u izgužvanim majicama u krevetu. One su sijale, smešile se, pozirale s voćem i povrćem za koje su tvrdile da im je izmenilo život.
Zašto mi to niko nije rekao ranije?
Oduvek sam sebe smatrala inteligentnom osobom i veoma kritičkim misliocem – ali to je izgleda u ovom slučaju ispalo iz igre.
Nisam mogla da prestanem da mislim o tim ženama. Neke su čak bile u potpuno istom stanju kao i ja i činilo se da su se vratile normalnim životima „zahvaljujući” ovoj novoj ishrani. Nikad mi nije palo na pamet da u tom trenutku ne sagledavam širu sliku i da stvari možda nisu tako crno-bele kao što izgledaju.
Preko noći sam postala veganka, izbacila gluten, izbacila „šećer”, smanjila histamin, izbacila hranu koja izaziva upale, prešla na rotaciju (kad jedete određenu hranu određenim danima), često praveći dramatične promene čim bih pročitala neku novu informaciju na internetu.
Zašto neki ljudi veruju da ishrana može da „izleči” njihove hronične bolesti?
Harijet Smit, iz Sari dijetišana, živi sa hroničnom bolešću.
- Kad dobiju dijagnozu hronične bolesti, mnogi ljudi su toliko očajni da su spremni da isprobaju bilo šta što bi ih izlečilo – a ishrana se često predstavlja u medijima kao „lek” za mnoge bolesti i stanja
- Ali ono što pomaže jednoj osobi, možda neće pomoći nekom drugom – „dokazi” iz ličnog iskustva su najtanja vrsta dokaza
- Neki ljudi se zaista osećaju bolje kad izbace određene grupe namirnica – ali za to je zaslužan placebo efekat, najvećim delom
- Jesti više povrća, vlakana i drugih namirnica ima zdravstvenih prednosti – ali problem nastane kad ljudi počnu da tvrde da su ozdravili zbog određenog konkretnog sastojka ili načina ishrane
- Ukoliko zvuči suviše dobro da bi bilo istinito, verovatno jeste – uvek prvo potražite savet
- Držite se profesionalaca – registrovanih dijetetičara i nutricionista – i zagarantovano ćete dobiti naučno potkovane savete zasnovane na čvrstim dokazima
Pomislila sam da ću uspeti da pratim šta mi pomaže i da ću ostati motivisana, ako sve budem zapisivala, tako da sam počela da vodim dnevnik ishrane na Instagramu.
Brzo sam počela da pratim druge Instagram naloge radi „inspiracije” i uz pomoć heštegova hroničnih bolesti, pronašla druge ljude koji rade isto što i ja. Bio je to prvi put da sam se osetila kao da nisam jedina koja prolazi kroz sve ovo i konačno je postojala neka nada da će stvari krenuti nabolje.
Koristeći popularne heštegove u vezi sa hranom kao što su #clean, lajkovi na mojim postovima su se brzo množili. Uzimala sam popularnu „superhranu” u prahu i tagovala fotografije. Repostovi su mi doneli još lajkova i broj mojih pratilaca je lagano rastao.
Kad ste vezani za krevet – ili, za promenu, sofu – vaš svet postane veoma skučen. To što su ljudi počeli da komentarišu moje postove i dele iskustva sa mnom, predstavljalo mi je ogromnu utehu.
Na većini Instagram naloga koje sam pratila, bio je skoro identičan sadržaj – fotografije veganskih palačinki bez glutena ili činije sa kašom punom voća i komentare o zdravstvenim prednostima.
Činilo se da to ne čini nikakvu štetu, tako da sam počela da slikam lepe fotografije i pišem o svakodnevnim iskustvima.
Broj mojih pratilaca je rastao. Primetili su me i mediji. Pisala bih o „zdravstvenim prednostima” đumbira, ovsenih pahuljica i druge hrane. Informacije sam pronalazila kod popularnih velnes blogera i nisam ih dovodila u pitanje.
Konačno sam se osećala kao da imam kontrolu nad vlastitim zdravljem. To je, na kraju krajeva, jedna od poruka koja se širi svetom velnesa: da je zdravlje „izbor” – donosite prave izbore i bićete nagrađeni dobrim zdravljem, genetika je „samo nacrt”, možete da je uključite ili isključite ukoliko vodite pravilan način života.
To je zavodljiva poruka za nekoga ko očajnički želi da se oseća bolje.
Kad ste pacijent, vrlo često ste pasivni – idi tamo, uzmi ovo, uradi to. Kad sam stigla do velnesa na Instagramu, konačno sam se osećala kao da imam kontrolu nad negom o sebi – i bio je to moćan osećaj.
Ali taj osećaj kontrole je počeo da odlazi predaleko. Hrana je preuzela kontrolu nad mojim životom. Samo sam čitala o hrani, gledala dokumentarce o hrani, planirala hranu i spremala hranu.
Posle prvih nekoliko meseci, zaista sam počela da se osećam malo bolje. Imala sam više energije, moje reakcija su se smanjile, a osećala sam se sveukupno mnogo srećnije – što su sve promene koje sam pripisivala ishrani.
Ono što nisam shvatala u to vreme, bilo je i da sam prestala da uzimam neke od lekova za koje sada sumnjam da su pokrenuli neke od problema. Plus, kada sam započela s tom ishranom, nalazila sam se verovatno na najnižoj tački – jedini put odatle bio je nagore.
Vera u to da sve što pojedem može ili da me izleči ili da me povredi, imala je smisla – hrana mi je izazvala toliko problema u prošlosti, zašto onda ne bi mogla da mi pomogne?
Moja ishrana na društvenim mrežama bila je zatvorena, beskrajna traka reakcija koje su se hranile same od sebe. Što sam više čitala, postajala sam indoktriniranija. Čak sam stigla do tačke da sam se toliko plašila neorganskih proizvoda, da sam mislila da će me otrovati – da ću postati bolesnija nego što sam već bila.
Očajnički sam želela da se osećam bolje, a te poruke su bile legitimizovane u medijima – mislila sam da ne bi bilo tako da nisu istinite.
Ali moji simptomi su nastavili da se pogoršavaju i to me je odvelo dublje u velnes: trošila sam sav novac na detoks sokove, akupunkturu, pa čak i isprobavala „izazove” u kojima sam samo jela sirovu hranu.
Nije mi postajalo bolje – i razvijala sam „ortoreksiju”, strah od toga da neću pojesti „pravu” hranu.
Osećala sam se kao promašaj, zato što sam poslušala sve poruke o odgovornosti prema samoj sebi i sposobnosti tela da se izleči samo.
Ako nije radilo, to znači da je sigurno bila moja greška – što su neki od mojih pratilaca na Instagramu voleli svakodnevno da mi govore.
Ljudi su mi govorili da se nikad neću „izlečiti” zbog toga što nisam verovala da mogu da izlečim genetski problem. Nikad neću biti dovoljno „savršena”. Uvek je bilo nešto, često kontradiktorno, što činim a što je razlog zbog kog se još nisam izlečila.
Ali vremenom sam počela da dovodim u pitanje sve čega sam se slepo držala – da čitam blogove čiji autori su kritikovali velnes i zapravo objašnjavali naučnu potku (ili češće njeno odsustvo) iza obećanja koja su mi prodavana.
Saznala sam da je većina preterivanje u najboljem slučaju, a u najgorem – opasna laž.
Polako sam počela da shvatam da veoma mali zdravstveni boljitak dobijen tako strogim režimom ishrane, nije vredan izuzetno nezdrave navike koju sam razvila.
Plakala sam prvi put kad sam ponovo jela picu, zato što sam se plašila da bih mogla da se otrujem. Ali bila sam jako srećna.
Osećala sam se izdano, izgubljeno, zbunjeno i posramljeno. Ali počela sam da prihvatam da možda vodim bitku koju ne mogu da dobijem. Možda mogu da naučim da živim sa dijagnozom. Bio je to moj prvi koraku na putu ka prihvatanju.
Pisala sam o vlastitim iskustvima na Instagramu, a moji pratioci su mi govorili da su bili inspirisani da isprobaju istu hranu i kad se na to osvrnem sada, pripadne mi muka.
Kad svi počnemo da delimo stvari na društvenim mrežama, ne razmišljamo nužno o uticaju koji ćemo imati na nekog drugog – ali nevinim „deljenjem naših iskustava” možemo da ugrozimo zdravlje drugih.
Čim sam shvatila da sam to radila, znala sam i da moram da prekinem s tim.
Skupila sam hrabrost da progovorim o tome kako sam se stvarno osećala – da mi ova ishrana možda ne pomaže, da su desetina knjiga koje sam pročitala, bile obmanjujuće.
Zatrpana sam lavinom pogrdnih reči. Nazvana sam „moralno užasnom” zato što sam ponovo počela da jedem meso. A gomila „dobronamernih” onlajn poruka zapravo je bila neprijateljska – poručivala mi je da sam sama kriva što sam bolesna, „pogledajte samo” kako se hranim.
Naravno, ishrana može da igra važnu ulogu u tom kako će funkcionisati zdrava tela. Ali mnogi ljudi morališu o hrani, često ignorišući komplikovane živote ljudi sa invaliditetom.
Tokom godina, neki od novijih simptoma su počeli da se smiruju i postali su podnošljivi, a ja sam radila na tome da naučim da živim sa dijagnozom, umesto da se borim protiv nje.
Iako moje zdravlje i dalje svakodnevno u velikoj meri utiče na moj život, prihvatanje mog invaliditeta mi je promenilo život. Ne borim se više protiv sebe – niti pokušavam da ispravim ono što se ispraviti ne može ishranom i bez dokaza.
Sada mogu da radim honorarno i živim život koji pre nekoliko godina ne bih mogla ni da zamislim.
I dalje sve vreme dobijam netražene „savete” nepoznatih ljudi, koji mi govore da će me pomodne dijete ili pseudonaučne metode izlečiti – i to umara.
Ali zašto smo ja i mnogi drugi kritički nastrojeni ljudi pali na sva ta obećanja i poverovali da možemo da izlečimo naše bolesti hranom?
Veoma je važno ne zanemariti moć očajanja – i ne rugati se ljudima koji samo traže pomoć kad ih je sve drugo izneverilo.
Kad je u pitanju život sa hroničnom bolešću, ja sam jedna od srećnijih. Ima toliko ljudi na svetu koji ne dobijaju sveobuhvatnu pomoć i negu koja im je potrebna.
Mnogi su prepušteni sami sebi i moraju da nastave sa životom bez smernica ili podrške uz koje bi mogli da nađu način da žive sa dugoročnom bolešću – i to je mesto gde velnes mitovi na internetu uspešno cvetaju.
Izvor: www.bbc.com
