Čajetina – Luka Crpuljarević ima samo osamnaest godina, ali je domaćin i mladić za primjer.
Prije deset godina ostao je bez oca, ima sestru i majku i sticajem tužnih okolnosti jedina je muška glava u porodici. Nije ih iznevjerio, jer je ovaj mladi Zlatiborac odličan đak u Ekonomskoj školi, ali i vrijedan radnik koji nije želio da porodično ognjište u selu Semegnjevo zaraste u korov i bude samo još jedno u nizu napuštenih domaćinstava u zlatiborskom kraju.
„Sa tatom sam dolazio u selo, a kasnije i sam kod bake. Kad je ona bila već u poodmaklim godinama vidio sam tugu u njenim očima što ne može domaćinstvo da održava onako kako je bilo dok je otac bio živ. Ja sam tada još bio mali, ali sam obećao čim malo ojačam da neću pustiti da tuđe ovce pasu naše livade i tako je i bilo. U vrijeme epidemije korona virusa nastava se uglavnom odvija onlajn, ovdje sam se opremio svim što mi je potrebno i tako pratim časove, kao što bih radio i od kuće koja se nalazi na Zlatiboru, a preostalo vrijeme radim na imanju“, rekao je za RINU ovaj vrijedni mladić.
I ukoliko bi vas put naveo na planinske proplanke u selo Semegnjevo, u dvorištu Crepuljarevića ništa ne bi ukazivalo da ovo domaćinstvo potpuno sam održava jedan srednjoškolac sa skoro svim peticama u dnevniku. Luka ima ovce, jagnjad, svinje, plastenik, voćnjak i preko dva hektara zemlje koju sam kosi i priprema sijeno za stoku. Pored šupe naslagana stoje drva koja je sam obezbijedio i iscjepao. Najmlađi je stanovnik u tom dijelu sela, preostalim mještanima pomaže kad god je u prilici i tako im izmami osmijeh na lice.
„Komšiji svakog jutra muzem kravu jer on više nije u mogućnosti da obavlja te seoske poslove zbog godina, starijim bakama cijepam drva kad god treba, one mi ispletu dzemper jer ne želim da im naplatim. Međutim, iako mi nije nužda jer je od oca ostala penzija, a od škole imam stipendiju pošto sam odličan đak, volim i da zavrnem rukave kad god je potrebno i tako zaradim neki dinar. Ulažem u kuću na selu, promijenio sam vrata, prozore, malo proširio sobu. Imam u planu da sazidam štalu. Želim da kad bi moji pokojni otac i baka mogli da me vide da budu ponosni na mene“, rekao je Luka.
Najveću podršku mu pružaju majka i sestra, koje se nisu protivile njegovoj volji da svoje vrijeme i energiju uloži u rad na porodičnom imanju. Prvobitno mu je majka spremala hranu da nosi sa sobom, ali i tada je Luka pokazao da sve može sam.
„Volim da pojedem, ali volim i da spremim. Nisam htio mamu da opterećujem da mi stalno kuva i sprema u torbe. Već sam naučio da kuvam, domaća pita sa ručno sukanim korama mi je specijalitet. Ali, znam da napravim i rakiju, dzem od naših domaćih šljiva“, priča kroz osmijeh ovaj srednjoškolac.
„Život u Semegnjevu je moj veliki životni učitelj. Rad na selu je moj hobi i moj sport, najsrećniji sam kad sve obaveze završim i pijem čaj u dvorištu“, rekao je Luka.
Ipak, ispred ovog mladića su pored rada i života na selu i veliki ciljevi kad je obrazovanje u pitanju. Maturant je i ove godine upisuje na fakultet, nada se da će uspeti uskladiti i sve obaveze oko predavanja i ispita sa radom na selu, jer ne dozvoljava da se vrata na kući u Semegnjevu trajno zaključaju.
„Sebe za deset godina vidim kao mladog čoveka koji je završio fakultet, oženjenog i sa djecom. Nisam ja nikakav vuk samotnjak ovdje na selu i želim zdravu i srećnu proodicu. Možemo da živimo i na Zlatiboru, ako poslovi to budu od nas zahtijevali, ali domaćinstvo u Semegnjevu ne smije da se ugasi. Ovdje sam prenio i slavu da slavimo, nema veće miline oko srca kad zapalite slavsku svijeću ispod slika svojih predaka“, poručio je mladi Luka Crepuljarević koji je dokaz da savremene tehnologije i „tik tok čelendzi“ ponekad i gube bitku pred tradicijom i starim porodičnim vrijednostima.
Izvor: kurir.rs
PROČITAJTE:
